Život u jarkim tonovima
Milan Cile Marinković je slikar čije ime znači nešto stanovnicima Njujorka ili Pariza. Njegove slike su u katalozima velikih svetskih aukcijskih kuća (po cenama koje dostižu desetine hiljada evra), a njegovom umetnošću se bave velika imena likovne umetnosti sveta. No, kako je došao do toga? Zašto je samo jedan od nekoliko naših likovnih umetnika koji su zahvaljujući svojoj umetnosti postali Parižani?

Beogradski SUP je pedesetih godina pratio nekog motociklistu koji je stalno izazivao sudare i nesreće, ali ga je iz nekog razloga narodna milicija izvlačila iz nevolja. Onda se jednog dana napio, povezao devojku u prikolici motocikla i sumanutom brzinom izleteo sa Severnog bulevara u polje. Devojka je bila na mestu mrtva. U polju su dečaci igrali fudbal. Jedan se ludom vozaču našao na putu. Jedva je ostao živ. Frakture lobanje, kuka, ruke, noge... Sve ga je to poslalo na godine oporavka u razne bolnice, prvo u Beogradu, pa dalje po tadašnjoj Jugoslaviji. Dečak je provodio mesece u gipsu od stopala do polovine grudi. Bolovi su bili neprestani. 

Glavna doktorka je bila stroga žena i kada je jednog dana došla u vizitu, dečak je bio pokriven do grla i uplašen. Svukla je pokrivač s njega i neobičan prizor je zatekao sve prisutne. U beloj sobi, na belim čaršavima, ogromni beli gips bio je sav išaran crtežima. „Ne samo što me nije kaznila, nego je počela da me vodi u sale za oporavak posle podne, kada nema lekara, davala mi papire i pribor za crtanje i slikanje. I majka mi je u posetu donosila pribor. Tu sam krenuo intenzivno da crtam. U to vreme, u školi sam pohađao časove slikanja i crtanja u ateljeu kod mog profesora Mome Mirčića, u zgradi gde je sada pozorište Boško Buha. Ali u bolnici sam naslikao svoju prvu sliku koja se zvala Potonuli grad. Probao sam da je pronađem, hteo sam da je ubacim u monografiju, ali nisam uspeo. Ne znam gde je, kod nekog lekara verovatno.“ 

Te slike koje ste slikali po bolnicama sa trinaest godina su bile veoma bele? 
Da, to je bila jedna „faza“ (smeje se). Bio sam u belom, sve je oko mene bilo belo. Ali ja sam bojama pobedio bol. Kroz slikanje sam pobegao od razmišljanja o bolu. Ima jedno pleme Indijanaca na koje boje neverovatno deluju. Kada pričaju sa nekim o bojama, toliko pričaju da sagovornik ode i nestane sa vidika, a oni još pričaju, toliko ih boje zaokupljaju. Snaga boja deluje, šokira. 

U vreme kada ste pokušavali da upišete Akademiju, to nije bilo baš lako? 
Više puta sam pokušavao. Bio sam gimnazijalac u Šestoj muškoj, išao na časove kod jednog vajara Spasića u Šumatovačkoj, kasnije i kod drugih slikara i – nastojao da se upišem. 

Je l’ pomogao Mik Džeger? 
Jeste. To je bila moja ekipa – okupljali smo se blizu kafane Dezert, sad je tu neka parfimerija. To je bilo kultno mesto, mi smo bili opčinjeni Stounsima. Kad smo polazili na prijemni na Akademiju, nalazili smo se kod mog druga Vlaje. On je bio pevač u grupi, pa je naslikao Džegera sa nekim zmijama u kosi i drugim čudima. To je bila neka fantastika, a svi smo bili u toj fazi, pa smo se molili Džegeru za pomoć na prijemnom. To je i ostala naša omiljena grupa. Posle sam na jednoj izložbi u Parizu upoznao Ronija Vuda koji je završio Kraljevsku akademiju u Londonu i koji je izvrstan crtač. Crta svoju grupu, u stvari. Ja imam četiri figure i tri glave Kita Ričardsa. Strašno mi je interesantan, ima neko ludilo koje je jače od ostalih članova benda. Onako izboran, liči mi na Indijance o kojima sam pričao. 

Na Akademiji ste voleli američki pop-art. To nije baš bilo nešto što se očekivalo od slikara u to vreme? 
Na Akademiju su primali studente iz čitave Jugoslavije. Ja sam bio jedini Beograđanin na prvoj godini, u klasi Mirjane Mihać. Nisu baš bili srećni sa tim mojim ukusom. Sećam se da sam čak zakucavao neke oslikane asemblaže u pod, pa sam posle morao da platim popravku tog brodskog poda, namazanog nekim katranom. 

Vaša prva samostalna izložba je bila 1968. godine, a tada se odigrala i studentska revolucija. Dosta zanimljiva godina za Vas? 
Prvu izložbu sam imao u Borbi. Sećam se da je došao i glumac iz serije Dugo, toplo leto koji je igrao Bena Kvika (Roj Tajns, prim. red.) sa ženom, pa sam mu poklonio sliku. A na fakultetu, za vreme pobune, svi smo spavali i stvarno smo želeli da promenimo nešto. Jednom sam video da neki tamo teleprinter radi i kada je odštampao tekst, iščupao sam to i odneo tamo gde je bio, kao, štab. To mi je bilo strašno važno. Na papiru je pisalo: „Treba stati na put huliganskoj masi studenata koja želi da uništi tokove revolucije.“ To je bila neka naredba „odozgo“, verovatno. Jednom su na Akademiju, kod nas, upali policajci da biju, i tako su pretukli i jedan kip, Rodenovog mislioca (smeje se). To je bilo zaista neverovatno. Napravio sam bio bilbord od lanenog platna koje smo dobijali kao sledovanje. Samo sam isekao jednu zvezdu, izvukao platnu utrobu i kada smo ga razapeli, moglo je da se gleda kroz njega i na Knez Mihajlovu i na Kalemegdan. To je bila jedna amputirana zvezda. 

Zašto ste odlazili u Rovinj? 
Zato što je bio beogradski San Trope. Stvorili su ga Beograđani – pre njih su tamo bile babe-žabe, kanalizacija je išla po ulici. Beograđani su to sredili, a neke stare štale i konobe su onda date umetnicima za ateljee. Tamo je stalno bilo tridesetak umetnika iz Beograda: Aralica, Mića Popović, Olja Ivanjicki, Vida Jocić… Da ne nabrajam. Bilo je i puno beogradskih pisaca. Bora Ćosić, Danilo Kiš, Dragoš Kalaić, Mihiz i drugi... 

Mihiz, za kojim je uvek išla oveća grupa ljudi… 
I koji je uvek imao fantastične priče kojima kao da je vodio neku školu srpskog nacionalizma. U svakom slučaju, ja sam kao student stalno izlagao u toj Rovinjskoj ulici koja ide uzbrdo do crkve Svete Eufemije, pa je svaki slikar imao svoj zid. Obavezno sam odatle išao na bijenale u Veneciju. Tako da sam ostajao u Rovinju po dva-tri meseca, puno slikao, crtao i prodavao. Neke mačke po igrankama su čak mislile da sam meštanin, pa nisu htele da igraju sa mnom, kao da sam Rovinjez. Toliko sam zadro u Rovinj, družio se sa ribarima, išao noću u lov na tune. 

Baš ste Miću Popovića tamo čuli jednom kako… 
Tačno – to je bilo sedamdeset prve - čuo sam ga kako je rekao da je za Oktobarski salon primio dve mnogo dobre slike, ali da mu je slikar potpuno nepoznat. To su bile moje dve slike, Prolaznice i Brižit, a ja sam još bio student. Posle mi je pisao preporuku za Fulbrajtovu stipendiju, ali nismo prošli ni Tabački ni ja, nego su išli sinovi i deca funkcionera. To je bilo takvo vreme.

Da li je u Beograd dolazilo puno izložbi iz inostranstva kada ste bili mladi? 
Henri Mur je izlagao. Izlagao je i Zoran Musić, veliko ime, skoro je umro. On je iz Nove Gorice, ali je veliko ime, izlagao je i u Gran Paleu, po Americi, u čuvenoj galeriji Klod Bernar, gde do sada nijedan Jugosloven nije izlagao. Bio je Dalmatinac i bio je u logoru, pa su to bile njegove teme. Izlagali su mnogi. 

Da li Vam je to značilo, da uživo vidite slike velikih slikara? 
To je dodir, kontakt… Kao živa svirka u odnosu na slušanje ploče. 

A u svetlu činjenice da ste se izdvajali iz tokova tadašnjeg školskog slikarstva? 
Svaki profesor je želeo da čitava klasa liči na njega. To se dešavalo i kad sam bio kod Srbinovića i kod Ćelića. Mogli ste da vidite po slici kod kog profesora ta osoba studira. Ja sam se trudio, radio sam jednu sliku za Akademiju, a drugu za sebe. Tek kada sam došao kod Cuce Sokić, dobio sam od nje „zeleno svetlo“ da slikam svoje slike. 

Da li je to pitanje karaktera, odluke ili i jednog i drugog? Zašto ste baš Vi bili i uspešni i originalni? 
Pa ja sam se uvek protivio šablonima, metodama… Nisam voleo, čak sam i mrzeo profesore. Imao taj bunt, svoje besnilo, krik, lavež. To je bila mladost. A to sada vidim i u biografijama mnogih velikana, koje sada zovu i ikonama pop-arta, od Vorhola, Rozenkrista, Veselmana, Džaspera Džonsa, Poloka…

Kako ste prvi put stigli u Pariz? 
Moje slike su dobile nagradu na međunarodnoj izložbi u Kanj Sir Meru. U žiriju su bili i Šagal, Vedrun, zaista velika imena slikarstva. Zbog toga sam dobio stipendiju Moša Pijade da boravim u Parizu. Bio sam smešten kod Notrdama u kraju grada koji je vrveo od galerija, umetnosti, muzike, pozorišta. Kada sam stigao tamo... To je bio za mene neverovatno radostan dan, trenutak i... poklon. 

Da su Vas tada pitali gde biste želeli da odete na nekoliko godina, verovatno biste rekli… 
Samo Pariz. 

Koliko Vam je to značilo? Ne samo profesionalno, već i kao mladiću koji je došao… 
Iz malog grada. Mnogo mi je značilo. Imao sam čak i pripremljen scenario – šta videti, gde otići, gde je živeo veliki pisac, gde je sedeo Breton, gde Dali, gde Sartr… Ta mesta postoje, kao i mesta gde su sahranjeni, na Mon Parnasu, Per la Šezu… Tu su bili i živi, Pablo Pikaso, čak sam i Dalija upoznao. Pa ja i danas, kad god stignem u Pariz, ozarim se sav, odmah bih išao na pedeset mesta u istom trenutku. Ali ne mogu. Odem da vidim neku sliku, ili izložbu, slikare s kojima sam izlagao, tu neku transavangardu. Vidite, ja sam u tom Parizu počeo i da izlažem, prvo po nekim salonima, pa samostalno, po regionima, u Avinjonu, Avru, Lionu, Strazburu… Onda je krenulo dalje. 

Da li je Pariz duhovno rasterećeniji u intelektualnom smislu od Beograda? 
Mislim da jeste. Kad odem tamo, živim potpuno kao Parižanin. Tamo nema faktora koji bi sa televizije trebalo da mi ispiraju mozak. Tamo potpuno čisto i jednostavno živim. Čitam knjigu da bih pročitao knjigu, slikam da bih naslikao sliku i nema drugih ciljeva. Kada sam prvi put bio u Parizu, slikari su stizali iz celog sveta. Lepeza velikih imena koja su sada istorija. Dolazili su u Pariz jer je umeo da im stalno daje nešto novo, nešto što im treba da bi slikali. Uvek su nešto pili od tog grada, nešto bez čega posle ne možeš da zamisliš život, kao što ja ne mogu da zamislim ni jedan ručak ili večeru bez vina. 

Zašto ste se vratili posle tri godine? 
Imao sam priliku da ostanem, ali sam imao jako stare roditelje. I za te tri godine sam stalno dolazio u Beograd da se brinem o njima. 

Međutim, nije ni ovde bilo loše – sve te legende o žurkama kod Vas – našli ste načina i ovde da se zabavite? 
Preneo sam duh Pariza na tu moju sudbonosnu terasu gde sam okupljao ljude da se družimo. To je jedna zgrada na Vračaru gde sam imao neke ogromne terase i svoj atelje. Tu su se pravila ta druženja, dolazio je zanimljiv svet. Od Ace Popovića sa njegovim prijateljima, Riblje čorbe, Bajage,Idola, Divljih anđela, Džonija Štulića, Pika Stančića (Film)… Glumci, pisci, novinari, fotografi, a onda je neko dovodio nekog drugog, neko je doveo i Željka Malnara, čak. Sećam se da je cedio neku hromoksid zelenu u jelo koje smo zajedno pravili, pa sam ujutro zvao prijatelje da vidim da li su živi. 

Toliko ste boravili u Ateljeu 212 da ste na kraju završili na sceni? 
Tu sam se družio sa Mihizom. Počinjao je karijeru Duško Kovačević, bio sam dobar prijatelj sa mnogim glumcima, naročito Zoranom Radmilovićem, koji je pred kraj života počeo i da slika neke akvarele pošto sam ga uvek terao da to radi. 

Tako ste Vi njega naterali da slika, a on Vas stavio na scenu? 
Jeste. Igrao sam slikara u predstavi. To je bila predstava Nesumnjivo lice. Počinjala je tako što na scenu izlazi slikar, nosi svoj štafelaj i slike, počinje monolog, razgovor sa samim sobom. A onda kreće zaplet. Dolaze glumci. Jako sam voleo pozorište. Jednom je Roberto Čuli, kad je dobijao Politikinunagradu, između tri slikara, Miće Popovića, Šobajića i mene, odabrao mene jer sam imao veliku izložbu u Knez Mihajlovoj, u galeriji ULUSA, gde je promovisana moja prva monografija koju su pisali Tatjana Bošnjak i Nikola Kusovac. Sa Čulijem smo posle nastavili druženje u Milhajmu, u Ruru. Onda smo se devedeset treće, kad je Sofi Marso počela da igra u jednom malom, intimnom, kamernom pozorištu, puno družili pošto je ona kupovala neke moje slike sa Zulavskim. 

Posle ste često odlazili u Njujork? 
To je bilo osamdeset osme i devete. Tamo smo proveli raspad Jugoslavije. Uleteo sam u brak sa četrdeset godina, rodila se Danica i bili smo tamo u par navrata ukupno oko godinu i po dana. Tamo sam imao veliku izložbu i posle sam je prenosio. Bilo je i love tada, dobili smo i pozicije da ostanemo tamo, ali… Bilo nam je daleko. Nismo bili spremni za drugi kontinent. 

Da li je Njujork zaista toliko brži od Evrope? 
Govorio sam da je Njujork čeličan grad, a Pariz kao princeza. To je jedan betonski grad koji ima neku oporost. Jako je naporan. Tamo treba doći sa osamnaest godina, a Pariz je lepotica sa bulevarima, Senom, rekama koje sve nose. 

Vi slikate ljude. Da li se menja Vaš odnos prema ljudima uopšte? 
Sad kako godine dolaze, baš i ne volim sve ljude. To su faze kroz koje sam prolazio i ranije. U poslednjih desetak godina se na mojim slikama pojavljuju i neki tamnoputi ljudi, žene, prolaznici i prolaznice… Uvek sam težio da slikam i ružnu stranu života, i ovu drugu, normalnu. Uvek su me zanimali neki neobični ljudi. Kafei, iscereni pariski transvestiti, ljudi sa margine, svet klošara, ne znam.

 

Intervju Cileta Marinkovića preuzet je iz magazina Wine Style #31

Noviji članci:
Stariji članci: